Нити
ЧЕТВРТИ МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ СРЕДЊОВЕКОВНЕ МУЗИКЕ У ПРИЗРЕНУ
Под окриљем Светог Спаса
У атријуму старе цркве, изнад града који је био срце Српског Царства, високи дух средњег века огласио се музиком. Захваљујући Друштву пријатеља манастира Свети Арханђели, Дому културе из Грачанице и Фондацији „Свети Арханђели”, извођачи и публика стигли су из свих српских крајева и из иностранства. И овога пута показало се: чекајући друге видове повратка, култура је добар начин да Срби буду присутни у својој светој земљи. Да сачувају ватру у овој дубокој ноћи
Пише: Гордана Симеуновић
С правом га зову „српски Цариград”. У њему је, у средњем веку, српска држава доживела пуни процват, у њему је столовао српски цар Душан Силни. Овај град у котлини подно Шар-планине, у јужној Метохији, био је надахнуће песницима, ту су живели многи људи важни за историју и културу српског народа. О значају Призрена за Србе, не само симболичном, говори податак да је пред повлачење преко Албаније 1916. управо у Призренској богословији закопана круна краља Петра, коју владар није хтео да изнесе из земље.
После ходочашћа по српским манастирима у покрајини, које је организовало Друштво пријатеља манастира Свети Арханђели код Призрена, поклонили смо се Богородици Љевишкој. У тој највећој српској светињи у Призрену, окруженој бодљикавом жицом, мора вам задрхтати срце. Предвече смо стрмим калдрмисаним путем кренули према Цркви Светог Спаса. Цркву је подно старе римске тврђаве Каљаја 1330. године подигао српски властелин Младен Видојевић. Кроз векове је, као све српске светиње, више пута паљена и обнављана. И у погрому 2004. године је пострадала. Тада је спаљено све што је српско у Призрену и околини.
Тамо, око Цркве Светог Спаса, одвијали су се програми и овогодишњег Фестивала 
МЕДИМУС, четвртог, од 23. до 25. августа. Фестивал је настао из љубави и ентузијазма људи који су из Призрена морали да оду, али нису никада дозволили да Призрен за њих буде изгубљен. Хтели су да оживе град и сачувају српско постојање у њему. За место окупљања нису случајно одабрали баш ово место у граду. Положај цркве на узвисини изнад града и њено многовековно трајање носе значајну поруку. Црква је делимично обновљена, има осветљење и озвучење, донете су столице и ту је отворен простор за уметничке догађаје.
На тераси испред цркве вије се велика застава МЕДИМУС-а. Одатле се види Призрен који полако тоне у ноћ. Пале се светла, субота је и град живи, сија пред нашим очима. Туга је, као призренска свила, попала по граду. Ту Синиша Цветковић, Призренац који се пре седам година са женом вратио у Призрен, нуди свој накит израђен од филиграна, по коме је град на далеко познат.
Фестивал МЕДИМУС (Medieval Music Festival) oдржава се под генералним покровитељством Министарства културе и информисања Србије, као и Канцеларије за Косово и Метохију, уз помоћ Мађарске (партнер фестивала) и Епархије рашко-призренске, са благословом Његовог Преосвештенства епископа Теодосија.
Организатори фестивала су Друштво пријатеља манастира Свети Арханђели код Призрена, Дом културе у Грачаници и Фондација „Свети Арханђели”. Слични фестивали се одржавају и у Вараждину, Задру, Београду и Новом Саду, али је МЕДИМУС једини који је стилски оријентисан само према средњем веку, по речима његовог уметничког директора Дарка Карајића. Фестивал је добитник награде „Музика класика” за 2018. годину, као најбољи фестивал од регионалног значаја.
Музиколог Роксанда Пејовић овако пише о српској средњовековној музици:
„Развијала се у сфери деловања византијске музичке културе у српској држави од XII до XV века, али и за време робовања под Турцима. Музика је имала своје место у боју, на двору и у народу. У држави Немањића била је у саставу дворског церемонијала. Њени су носиоци били, као у целој Европи, играчи, свирачи и забављачи. Називани су свиралницима, глумцима и праскавницима. Стефан Душан, који је на свом поседу имао и музичаре, поклањао их је заједно са имањем и размењивао са Дубровником поводом разних свечаних пригода.”
У српским средњовековним списима из 1355. помиње се Драган Призренац, који је свирао по трговима Дубровника. На крунисању цара Душана у Скопљу, 1346. године, свирао је Царско коло. Уз игру Косачи, која је била популарна на царском двору, свирао је трумпету, а пратили су га лаутари и бубњари. И тако кроз столећа, све до наших времена, када је Призрен све до 1999. имао музичку школу „Јосип Славенски”.
Овакво музичко наслеђе и било је један од подстицаја да се организује фестивал који негује и представља музику средњег века, не само Призрена већ и читаве Европе.
ПОД НЕБОМ МЕТОХИЈЕ
– Овде се вековима стварало уз музику, градиле се цркве и манастири, а касније и џамије, јер овде живе и други народи, другачијих опредељења, али су сви нашли место под кровом призренским – рекао је Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски Теодосије, отварајући Фестивал МЕДИМУС. – На нама православнима је да оно што су наши преци створили, а ми обновили и сачували, учинимо живим местима молитве и песме... Зато ово што је започето треба да наставимо на корист свих који поштују музику и уметност.
Програм су водиле Снежана Петровић, уредник музичких програма у Дому културе у Грачаници, и Симонида Станковић, 
једна од учесница на фестивалу.
Првог дана фестивала, 23. августа, наступили су ансамбли „Медимус” и „Musica Profana”.
Ансамбл „Медимус” је састављен од најбољих учесника претходних фестивала, на које је, по речима Дарка Карајића, публика најтоплије реаговала. На фестивалу су извели европске средњовековне игре и сефардске песме. Програм за ову годину је осмислио Јанез Јоциф. Они се састају четири дана пре фестивала у манастиру Свети Арханђели код Призрена, уз благослов и гостопримство оца Михајла.
Ансамбл за рану музику „Musica Profana” долази из Мађарске, из града Пати. Већ трећу годину заредом мађарска амбасада организује долазак значајних уметника. Сарадња је остварена преко Дома културе у Грачаници, чији је директор новинар и 
књижевник Живојин Ракочевић. „Musica Profana” је представила рану мађарску музику на аутентичним инструментима из периода од XVI до XVIII века. Основан 1987, ансамбл наступа широм Европе.
Другог дана наступио је Грчки византијски хор из Атине који је 1977. основао Ликург Ангелопулос. Наступао је широм света. У Призрену је извео дела чувених византијских средњовековних композитора Светог Јована Кукузеља и Јована Кладаса, као и изабране композиције анонимних аутора од којих се издвајају древна химна Светлости Тиха, Изабраној Војвоткињи и Псалмски стихови из Полилеја. Велики је доживљај чути појање овог хора у летњој тихој призренској ноћи, под небом које се модри изнад атријума Цркве Светог Спаса. На повратку смо имали привилегију да хор још једном чујемо у Цркви Светог Димитрија, у Пећкој патријаршији.
Ансамбл „Ренесанс”, који ове године слави педесет година постојања, најстарији је ансамбл за рану и традиционалну музику у читавој Европи. Одржао је више од четири 
хиљаде концерата у Европи, на Блиском и Средњем Истоку, у Северној Африци. Кроз векове громовите тишине музике средњег века и старе Србије, назив је њиховог програма на другој фестивалској вечери у Призрену. Песме старе Србије, пуне чежње и туге, посебно су зазвучале у атријуму цркве. Та „громовита тишина” одјекивала је у грудима људи који су готово молитвено пратили програм.
За Жоржа Грујића, који у ансамблу „Ренесанс” свира дувачке инструменте, највећи значај имају речи једног старог Призренца да се једино на њиховом концерту осећа као слободан човек.
– Када сам први пут свирао, пре три године, најлепши утисак на мене је оставила Црква Светог Спаса, прожета надахњујућом духовношћу, која је учинила да дамо све од себе – каже.
У ЗАЈЕДНИЦИ СВЕВРЕМЕНОЈ
Публика и извођачи су у овом простору остварили тако присну везу, уз јак осећај да смо сви заједно у средњем веку.
– Човек има потребу да дође опет – каже Јелена Станковић-Јанковић из Бајине Баште. – Осећали смо се привилеговано, као да смо припадници српске средњовековне властеле.
Публика је дошла из свих крајева Србије: из Београда, Ваљева, Лознице, Косовске Митровице, из српских енклава на Косову и Метохији.
– На концерте све више долазе Призренци, што је добро. Нема отпора код локалних косовских власти, чак се у појединим случајевима остварује и нека врста сарадње –каже Бојан Бабић, оснивач и директор Фестивала МЕДИМУС... – У атријуму Цркве Светог Спаса смо заједно и током три дана оживели смо свој град. Долазе нам Албанци, Турци, странци.
Бабић сматра да је повратак Срба у Призрен, град са великим и важним историјским наслеђем, могућ. То би требало да буде подстицај да се тиме више баве они који могу да би на то могли да утичу. За петнаест година постојања, Друштво манастира Свети Арханђели организовало је низ културних манифестација, као што су „Спасовдански дани” или Светоархангелска летња школа калиграфије и историје...
– Одушевио ме је амбијент, положај цркве. Одушевили су ме и извођачи, посебно Грчки византијски хор. Најјачи утисак на мене је оставила колона од преко сто људи који иду ка Богородици Љевишкој, у граду у коме живи седамнаест Срба – каже Милош Горановић, правник из Никшића.
У публици је било пуно младих људи. Ана Марија Величковић има осам година и са оцем је дошла на фестивал из Младеновца.
– Било ми је некако лепо, свирање узбуђујуће, помало умирујуће, помало забавно. Ово је најбољи фестивал на којем сам икада била – рекла је топло, дечје.
Последњег дана фестивала у Призрену, 25. августа, приказан је део пројекта „Хипербореја”, чији је аутор Симонида Станковић, мултимедијална уметница. Музиком се бави студијски, као и режијом и извођењем музичко-сценских перформансâ.
– У суштини, чекајући друге видове повратка, на своју свету земљу вратићемо се путем културних догађаја – каже Радмила Мрдовић, правник из Панчева. – Организоваћемо их превасходно у српским манастирима и црквама, јер ту можемо.
***
Као поклоњење
МЕДИМУС расте у сваком смислу те речи. Ове године пропраћен је од свих важних српских медија. Одлазак на фестивал је право поклоничко путовање. Чување српске ватре на овом толико важном простору.
***
Путевима великог сећања
Пројекат „Хипербореја” настао је као резултат дугог истраживања традиције народа Источне Европе, Балкана, Скандинавије, Русије, нарочито Сибира... Поред Симониде Станковић, у ансамблу „Симонида Хипербореја” су и Дарко Карајић, гитариста и лаутиста, као и Борис Буњац, перкусиониста.
